Pre nego što je imala ime - Civilna radio mreža

Civilna radio mreža nije nastala po planu. Nastala je iz straha, radoznalosti i jednog sasvim slučajnog glasa na kanalu.

Autor: Duh

Koreni ove zajednice potiču mnogo pre nego što je bilo ikakvih naznaka da će ideja postati popularna i da će se ovoliko raširiti. Naime početkom pandemijske 2020. godine, dok su medijima kružili jezivi snimci iz Italije: stroga zatvaranja, vesti masovnih smrti sa kadrovima vojnih kamiona punih leševa, globalnog straha; palo mi je na pamet da nabavim radio stanicu — za mene i brata. Živeli smo u istoj ulici i smatrao sam da će ovaj način komunikacije biti dovoljno pouzdan ukoliko bude neophodno, a sledilo je nepoznato.

Nabavili smo uređaje, naučili osnovno, i svako veče imali redovno ćaskanje na kanalu. Koristili smo slobodni radio opseg PMR446 na kom rade svi “voki-tokiji”. Jedini prekid radio-komunikacije usledio bi za vreme nacionalnog dnevnika, kada su se objavljivale preporuke zdravstvenih vlasti, a i brojke preminulih.

Osim nas dvojice, na vezi smo bili i sa drugarom-komšijom koji je već imao iskustva, on nam je i razjašnjavao nedoumice.

Neizvesnost

Nastupili su dani zaključavanja i u našoj zemlji, u Beogradu, pa i zatvaranja od petka do ponedeljka. Nekako, sav taj strah od nepoznatog i neizvesnost ublažavali su nam vesele priče na kanalu — jedna, sasvim nova zanimacija. Dani su prolazili, kanal je bio živ svakodnevno, a potom jednog popodneva iz zvučnika začuo se potpuno nepoznati glas. Komšija.

Uključio se sa komentarom u vezi neke antene ili smetnji, više se ne sećam tačno. Tek smo razmenili koju.

Sutradan, ponovo smo uspostavili vezu i sa četvrtim sagovornikom. Ponovo isti komšija, izgleda da je blizu. U tom trenutku budi se mašta, jer, otkriva se nepoznato uz pomoć te male naprave. Otvarala su se pitanja — da li ima još slušalaca? Da li još neko razmišlja poput nas i želi da ima još jedan način komunikacije?

Zapravo, nama je ovo predstavljalo mrežu. Društvenu mrežu, gde smo u doba najveće neizvesnosti i užasa moderne istorije imali priliku da delimo brige, ideje i savete, kao i da razmenjujemo namirnice onda kada je to bilo neophodno — jer su zatvaranja znala da traju i do četiri dana.

Četvrti član

Komšija je postao redovni član te mreže, tako da je dobio svoj pozivni broj. 01 — ja, 02 — brat, 03 — stariji komšija sa iskustvom, i 04 — komšija koji nam se pridružio - “Strelok”. Ono što nam je bilo interesantno — kako nas je našao? Odakle mu radio?

U tom trenutku nama je radio stanica bila tako strana stvar, nepoznata. Zašto ljudi uopšte kupuju takve uređaje? Ispostavilo se da su potpuno iste pobude bile okidač da i on poseduje jedan. Slučajnost.

Prošli su meseci, situacija je bila potpuno drugačija, strahovi i neizvesnosti mnogo manji, svakodnevni život se koliko-toliko vratio u normalu. Naša mala društvena mreža više nije bila toliko aktivna. Bilo je dana da se ne začuje glas iz mikrofona.

Više nam nije bila potrebna u toj meri. Ali znali smo da je tu. Znali smo koga možemo čuti.

Radio-amater

Kako bismo zadržali bliskost sa radio uređajima, odlučili smo da iskoračimo dalje i uplovimo u radioamaterske vode. Predavanja, priručnici, teorija i velika očekivanja od čitavog pojma “radioamaterizam”. Relativno brzo došlo je i polaganje, došle su i licence. Mogli smo da pričamo sa celom Srbijom.

Stanice podešene na radioamaterske kanale, slušali smo, iščekivali osećaj kako je to biti deo velike “društvene” mreže. I jako brzo smo shvatili — nikakav.

Ta mreža ne postoji. Nijedan sistem, ni radioamaterski repetitorski, ne pruža ni tračak onoga što smo osetili u krugu od jednog kilometra, na PMR446, stojeći uz prozore sa pogledom na mrtvo puste ulice.

Drugi glasovi, nepoznati, tek ponekad razmene koju — sa tek ponekim. Licencu i privilegije koje ona nosi koristili smo samo kada je neko od nas bio na avanturi u prirodi, na planinarenju — da se isproba veza, da razmenimo koju o vremenu i lokaciji, ako se slučajno zateknemo na vezi u isto vreme.

Ništa u tom trenutku nije moglo da zameni “ono”.

Iskra

Prošli su meseci, stanice pune kanala — praznih. Kao mreža autoputeva sa tek ponekim autom ili motorom.

Entuzijazam i strast i dalje negde tinjaju. Ali ne samo prema tehnici, već i prema načinu spajanja kontakata, prijateljstava, prema osećaju da si deo društvene mreže koja nije zamaskirana filterima, koja nije lažna.

Vreme je prolazilo, a radio je ćutao i skupljao prašinu — sve do naredne neizvesnosti i straha. Počeo je žestoki konflikt između Rusije i Ukrajine.

Potresi sa cenama nafte i scene koje su viđane samo u video igricama. Čovek se zamisli — pa to nije mnogo daleko od nas.

Tinja, ne da mira.

Planovi o prehrambenim zalihama, ali sada sa prethodnim iskustvom iz doba pandemije. Rezervoar uvek do čepa, pa i koja kantica viška.

Niko nije mogao biti slep na neizvesnost tih prvih dana, pa ni moj nemir nije bio ukrotiv. Odlučio sam da uradim nešto što nisam do tad.

Lešće

Hteo sam da probam da proširim društvenu mrežu, onu od nekad, koja uliva poverenje i nadu, i koja povezuje baš onog tamo nalik meni, ko ne galami i ne postavlja se iznad, već je tu da razmeni informaciju, da posаvetuje ili da zatraži mišljenje.

Odlučio sam da izađem na obližnje brdo i da dozovem bilo koga, ali ponovo na slobodnom opsegu PMR446. Jer to — van mobilnih i internet mreže — bio bi jedini zavir u svet ukoliko te mreže stanu iz bilo kog razloga.

Samo par dana ranije, sa poznanikovog “fantomskog” fejsbuk naloga, u nekoliko grupa objavljen je poziv na proveru veze.

Nisam imao nikakva očekivanja. Poneo sam nekoliko radio stanica, ne znajući sa kojom ću moći i koliko da dobacim.

Uz mene, tu je bio i četvrti član društvene mreže, Strelok, jednako uporan i znatiželjan kao i ja. Čekali smo vreme koje smo najavili, gledali na sat, podešavali osetljivost uređaja i poziciju — po krovu automobila i u rukama. Multi-stereo. 🙂

Došao je trenutak, a mi smo ćutali. Nismo hteli da budemo prvi — ko nas sluša? Da li uopšte ima ikoga?

Provera veze, prijem

Zagrmeo je glas iz zvučnika. Poziv. Odgovor odmah zatim, jednako glasno i grubo. Dva radioamatera razmenila su koju, očekujući najavljenu proveru. Javio se još neko, a potom i mi.

Apsolutno niko nije imao ideju ko je uputio poziv — zar je i bitno? Ostvareno svega desetinu veza, za nas — neverovatno! Čuli smo sagovornika na oko 70 km udaljenosti.

Otkrivali smo teritorije, terali mrak, svake subote. Novi glasovi iz novih mesta, nove priče i nove nade za boljom mrežom, pravom, bez filtera.

Civilna radio mreža

Bili smo uporni — ne uvek u paru, ali redovno smo se javljali gde god da smo bili u tom momentu, a ja sam preferirao isto ono brdo, samo ovoga puta iz automobila. Sada je već bilo toliko sagovornika da se pričalo i družilo sat vremena pa i više.

Većina su bili novi u ovome — imali su uređaje zbog posla, hobija, lova, ili baš namenski da se pridruže i probaju. Atmosfera na tom druženju u etru bila je takva da ako se neko ne javi te nedelje — primetiš da ga nema, jer znaš svakoga po imenu, znaš odakle je, znaš mu glas. Tako isto primetiš kada se neko novi pojavi — odmah se pita koji radio ima, koja je lokacija. Bilo je tu sagovornika i na 100 km udaljenosti.

Mreža je rasla, u ovom formatu ili onom, članovi su sazrevali, menjali opremu, napredovali. Mreža se oblikovala neprestano, jer to je živa stvar — mreža su ljudi, a ne repetitori.

Mreža je taj osećaj da imaš nekoga poznatog da čuješ iz svog komada opreme. To je Civilna radio mreža, koju čine baš obični ljudi — nije važno da li si znatiželjan student, planinar ili iskusni radioamater, ne gledamo šta je ko obukao ili kakav auto vozi, nije nam važno da li si stariji ili mlađi — svi smo na “ti”. Ovaj osećaj je jedinstven.

Ne moraš biti fanatik za tehnikom da bi bio deo mreže. Dovoljno je ono “malo”.​​​​​​​​​​​​​​​​