Čovek koji je ostavio telemetrijske stanice u Černobilju — i zaboravio da ih isključi

Izvor: Yuri Ilyin, Facebook nalog

Zamislite da negde u jednoj od najopasnijih zona na planeti, usred zapuštenih zgrada i šuma koje su progutale stare ulice, tiho bruje mali uređaji. Mere temperaturu, vlažnost, pritisak vazduha i radioaktivnog otpada. Šalju podatke svakog sata. I to već skoro dvadeset godina.

Nije to naučna fikcija. To je projekat ruskog inženjera i istraživača Jurija Iljina, koji je još od 2008. godine postavljao ručno pravljene telemetrijske stanice po Černobiljskoj zoni isključenja.

I kao što to obično biva s najboljim eksperimentima — odgovori koje je dobio nisu bili na pitanja koja je postavio.

Kako sve počinje: jedan inženjer, dvadesetak uređaja i zona bez interneta

Jurij je kroz godine napravio više od dvadeset stanica, sve po sličnom principu. Svaka radi na tri litijumske baterije — tzv. 18650 ćelije, iste koje se nalaze u baterijama laptopova — punjene solarnim panelom. Unutra se nalazi GPRS ili Wi-Fi modul za komunikaciju, Gajgerov brojač za merenje radijacije, i bežični senzor koji prati temperaturu, vlažnost i atmosferski pritisak.

Jeftino, jednostavno, briljantno.

Ali ima jedan detalj koji celu priču čini još zanimljivijom: baterije koje je koristio bile su polovne, izvučene iz starih laptopova, sa više od godinu dana provedenih u dubokom pražnjenju — na svega oko 1 volt. Ovakve baterije tehnički ne bi trebalo ni da se uključe, a kamoli da rade decenijama.

Litijumske baterije su otpornije nego što mislimo

Pre ugradnje, Jurij je sve baterije napunio i testirao. Izmereni kapacitet? Između 95% i 110% od nominalnog. Gotovo kao nove.

I sada, skoro 20 godina kasnije, te iste baterije još uvek rade. Preživele su stotine sati na +85°C — koliko se zagreje unutrašnjost kutije na direktnom suncu. Stotine sati na −20°C i ispod, tokom hladnih ukrainskih zima. I godine dubokog pražnjenja kada sunca nije bilo dovoljno.

Ako ste ikad bacili bateriju od telefona posle dve-tri godine jer je "istrošena" — imate razloga da se zapitate da li ste možda preuranjeno odustali.

Klonirana SIM kartica i milion poziva bez otkrivanja

Ovo je deo koji zvuči kao nešto između hakerskog eksperimenta i komedije apsurda.

Negde oko 2009. godine, Jurij je kupio polovnu SIM karticu lokalnog operatera — stare generacije, kakva se mogla klonirati. Kopirao je tu karticu i stavio iste podatke u više uređaja raspoređenih po zoni, na površini od oko 200 kilometara.

Zašto? Bio je jednostavno radoznao: koliko će proći pre nego što operater primeti da ista kartica istovremeno komunicira s različitih lokacija?

Odgovor, čini se, glasi: nikad.

Prošlo je više od 16 godina. Sistem je zabeležio oko milion komunikacijskih sesija, nekih čak sa udaljenosti od 7.500 kilometara, sa oko 50.000 kolizija — slučajeva kad su dva uređaja pokušala da se jave u isto vreme. I kartica i dalje radi.

Da li je to legalno? Verovatno ne. Da li je fascinantno? Apsolutno.

Černobilj se čisti — baš kako fizika kaže

Ovo je možda najvažniji podatak koji je Jurij prikupio.

Prema zakonu radioaktivnog raspada, glavni izvor gama zračenja u Zoni — radioaktivni cezijum-137 — trebalo bi da opada za otprilike 2,27% godišnje.

A po Jurijevim merenjima? Pad iznosi oko 2,8% godišnje. Priroda čisti nešto brže nego što teorija predviđa.

A za one koji vole da računaju: za 200 godina od svega radioaktivnog materijala ostaće uglavnom samo plutonijum. I on će se raspadati — ali sporo. Tek posle 5 do 8 ciklusa od po 25.000 godina, Černobiljska zona bi mogla biti sasvim pogodna za život.

Optimistično? Jeste. Ali u kontekstu geologije i nuklearne fizike — to je zapravo relativno kratko.

Da li će stanice još uvek raditi za 200.000 godina?

Na kraju svog posta, Jurij se šali:

Za samo 5 do 8 rundi po 25.000 godina, mesto bi trebalo biti savršeno pogodno za život. Da li će moje meteorološke stanice još uvek biti tu tada? Mislim da ćemo doživeti da vidimo. 😄

Iza te šale krije se nešto duboko: jedan čovek je, iz čiste radoznalosti i inženjerske dosetljivosti, napravio sistem koji decenijama radi u jednom od najzahtevnijih okruženja na Zemlji. Bez budžeta, bez tima, bez institucije iza sebe.

I usput nam dao odgovore na pitanja koja niko nije ni postavio.

Izvor: Facebook objava Jurija Iljina